Teški li su ljudi!

Aman, kad se insanu natovare na pleća! Pa ti to ne možeš zanemarit’, čak i noću dok spavaš – bude te. Pokušaš se ti izolirati u neki ćošak dunjaluka, gledati svoja posla, baviti se sobom, ali oni opet uznemiravaju, stalno te pritišću. Upere svih deset prsta prema tebi ukazujući na sve tvoje propuste i neumjerenosti. Kao da ih oni nemaju! Imaju, znaš, ali nije ti lakše što imaju. Tebe nimalo ne popuštaju. Možda oni uspijevaju pobjeći ili se makar distancirati od takvih tegoba. Ne znaš. Samo svoj teret osjećaš. Ne bi da se baviš njima. Ti bi da se baviš sobom. E, zato ti je taj teret toliki! Oni koji ne bi da se bave sobom, niti osjećaju pritisak, niti znaju koliko su ljudi teški (smiješno bi bilo da nije žalosno; rekoh, bave se drugima, a ne znaju koliko su teški!). Nije im Allah dao da osjete težinu tereta na SVOJIM plećima. 

Jel’ da, na prvu izgleda da su počašćeni i sačuvani tegobe? Wallahi nisu! Upravo to je prava tegoba i nesreća – ne osjećati teret svojih grijeha prema ljudima. Znaš li, kada im činiš dobro, ili bar ne činiš zulum, oni te napuste na način da te ne proganjaju ni danju ni noću. Ne, ne kažem da nema onih kojima si učinila dobro, a oni ti vratili loše. Kažem, tvoja pleća ne nose njihov grijeh. Ti možeš zaspati mirno. Ono što ti donosi nemir u duši koji nikako ne možeš umiriti, a veže se za ljude, su TVOJI grijesi prema drugima. Nerado gledamo istini u oči. A upravo ta grižnja savjesti je znak da još nismo pali u nemilost Najmilostivijeg. Još nam daje da nismo rahat u svojoj samoobmani. Elhamdulillah. Dakako, šejtan koji kola ljudskim tijelom poput krvi će ti donijeti milion opravdanja koja bi te, kao, trebala oprati. Ali duša zna. ZNA! Lahko ti je plećima, struhnut će. Lahko je ustima i ušima, umrijet će. A duši valja trpiti. Njoj je Gospodar, Njemu Uzvišenom hvala, ukazao na istinu: 

„Tako mi… duše i Onoga Koji je stvori, pa joj put dobra i put zla shvatljivim učini“

(Eš-Šems, 7-8)

Ti se možeš praviti da ne osjećaš da je nešto pogrešno ogrnulo tvoje srce. Duša ne može. Nju je Uzvišeni počastio nemirom kada „namiriše“ loše. TEBE je počastio takvom dušom. Znaš da ima ljudi koji su tako smireni u zulumu. E, ti nisi. Da imamo samo tu blagodat, samo tu opskrbu, valjalo bi da nam se misli i usne nikad ne umire od zahvale Milostivom. Ne prepušta te zlu. Nemir je mehanizam kojim se budiš; bome, kad je po tvojim leđima, znaš da boli, znaš da je to nešto čega želiš da se riješiš. Nemir je poziv da se smiriš. Ništa drugo. Teški li su ljudi, je li tako? Skini teret koji nepotrebno nosiš kao breme već na dunjaluku. Ne, nije „do njih“. Mislim, njima jeste, ako su zulumćari. Ali tebi nije, osim ako si ti „zbog njihovog zuluma“ postala zulumćar. Ako si ih zbog nanesenih nepravdi ogovorila (blesavo, kao da će ti neka druga, ista takva stvorenja, nešto pomoći!), tebi je. Ako si ih podcijenila, ili u bilo kojem smislu zakinula samo zato što su i oni to uradili tebi – nisi se osvetila, niti te to umirilo.

Osjećaš da su ti ruke prljave. Ti vidiš da nisu, ali duša kaže da jesu. Ne možeš je ušutkati. I hvala Allahu da ne možemo. Hvala Allahu pa još primamo pozive da skinemo nepotreban teret sa sebe. Samo što nas nije u zemlju utjerao koliko glavu gura prema dole, koliko ne da da se uspravimo (a čini se da nismo pogeti od neobraza). Tijesno li je duši u tijelu koje se naizgled drži uspravnim, a prelomljeno je (i to iznutra)! Evo nam i ramazana! Elhamdulillah, sam nagovještaj ispuni insana najljepšim mirisom. Dočekajmo ga čišćenjem, dočekajmo ga nepritisnuti „aferimima“ prošlosti. Istigfar donosi svako dobro i otvara puteve hajra. Tevbom se okupaj, zatraži halal od ljudi (kreni od onih „najdosadnijih“ koji te najviše proganjaju u mislima), i zanijjeti ramazanske ibadete tražeći Allahovo Zadovoljstvo. Onaj ko ga isposti i provede u ibadetu sa ispravnim nijjetom i na ispravan način, moleći Gospodara za oprost i brisanje grijeha, pa i onih grijeha za koje smo od ljudi tražili halal, bit će mu oprošteno. Odluči čvrsto da dalje kroz život hodaš uspravno iznutra! Da više besmisleno ne vučeš te teške ljude za sobom! Vidjet ćeš, inšallah, ljudi su lahki kad važeš sebe umjesto da ih nosiš „na grbači“. 

 „Onaj ko kakvo zlo učini ili se prema sebi ogriješi pa poslije zamoli Allaha da mu oprosti, naći će da Allah prašta i da je Milostiv.“ (En-Nisa 110)

Piše: Ammara Šabić