0,028 grama zmijinog otrova ubija preko 100 hiljada pacova

Detektor toplote koji se nalazi u šupljinama lica sa prednje strane zvečerkine glave, zapaža infracrveno svjetlo koje emituje tijelesna toplota njene žrtve. Ovo opažanje je tako osjetljivo da je u stanju da zabilježi povešanje temperature od jednog 300-tog djela stepena uočene toplote. Ova zmija, uz pomoć svog račvastog jezika, koji predstavlja njen organ čula mirisa, može da oseti nepomičnu crvenu vjevericu koja sjedi u dubokom mraku na pola metra od nje. Određujući besprekorno lokaciju svoje žrtve, zmija najpre nečujno krene prema njoj i približi se dovoljno blizu mjestu odakle može da je napadne, savije i istegne svoj vrat, i tako se velikom brzinom približava svojoj meti. A onda zabija zube svoje snažne vilice koja se može otvoriti pod uglom od 180 stepeni.

Sve ovo dešava se brzinom koja je slična kretanju automobila prilikom ubrzanja od 0 do 90 km/h za pola sekunde. Dužina zmijinih otrovnih zuba, njenog najjačeg oružja kojim parališe svoje žrtve, iznosi oko 4 cm. Unutrašnjost tih zuba je šuplja i povezana sa otrovnom žljezdom. Ubrzo poslije zmijinog ujeda, mišići otrovne žlijezde se grče i velikom snagom ubrizgavaju otrov najpre u zubni kanal, a zatim u kožu žrtve. Zmijin otrov izaziva paralisanje centralnog nervnog sistema žrtve ili uzrokuje njenu smrt usljed zgrušavanja krvi.

Samo 0,028 grama zmijinog otrova dovoljno je jako da ubije 125.000 pacova. Otrov pokazuje svoje efekte tako brzo da žrtva nema vremena da na bilo koji način povrijedi zmiju. A tada, sve što je preostalo zmiji jeste da svojim veoma rastegljivim ustima proguta paralisanu žrtvu. Iako svako zna da su neke zmije otrovne, skoro niko ne zna kako se odvija ovaj proces paralisanja žrtve. U stvari, samo posjedovanje tehnologije, od strane jedne životinje za ubijanje druge životinje, potpuno je začuđujuće i iznenađujuće.

Onaj ko insistira na odbacivanju Tvorca sigurno nije u stanju da objasni zašto zmija posjeduje takvu izuzetnu vještinu.

Otrovni sistem u ustima zmije izuzetno je složen i prefinjen. Da bi jedan takav sistem mogao da djeluje, zmija mora da ima naročite “otrovne zube”, koji su iznutra šuplji, i otrovne žljezde koje su spojene sa tim zubima. Zatim, treba proizvesti izuzetno snažan otrov koji će paralisati žrtvu. Taj refleks treba da funkcioniše odmah pošto zmija ugrize svoju žrtvu. Ovaj sistem od više komponenata neće funkcionisati ako jedna od njih nedostaje. To bi onemogućilo zmiju da uhvati svoju žrtvu prilikom lova. Izuzetne vještine ove životinje u procjenjivanju promene temperature i mirisa ukazuju na savršenu prirodu oblikovanja koju kod nje uočavamo. Ovdje se susrećemo sa jednom izuzetnom i neobičnom pojavom koju možemo nazvati “čudo”. Besmisleno je reći da je priroda mogla da stvori čudo koje je “natprirodno”. Priroda je ime za cjelokupno stanje uređenosti koje uočavamo oko sebe. Osnivač tog uređenja sigurno nije sama ta uređenost. Zakoni u prirodi ustanovljeni su od strane Tvorca i oni uspostavljaju veze između onoga što je On stvorio.